Napisala: Prof.dr Ljiljana Todrović-Đilas
Hashimotov tireoiditis prvi je opisao Hashimoto 1912. Radi se o autoimunom oboljenju štitaste žlezde, koje je ujedno i najčešće autoimuno oboljenje. Relativno je često i sreće u oko 3-4% kompletne populacije. Daleko je češće u žena i opisuje se odnos oko 5-10:1 u korist žena, najčešće se dijagnostikuje izmedju 40-50 godine, mada se sreće i u dečijem uzrastu i starijoj životnoj dobi.
Karakteristična je udruženost autoimunog tireoiditisa sa drugim autoimunim bolestima, endokrinog sistema i neendokrinih organa. Od endokrinoloških oboljenja najčešće je šećerna bolest, Addisonova bolest (smanjeno lučenje kortizola hormona nadbubrežne žlezde), POF (prevremena ovarijalna isnuficijencija) ili rani klimaks.
Od neendokrinoloških oboljenja najčešće su: perniciozna anemija, reumatoidni artritis, miastenija gravis, multipla skleroza, Lupus eritematodes, vitiligo, alopacija.
Zbog daleko veće učestalosti autoimunog tireoiditisa u slučaju njegove dijagnoze nikada se ne traga za drugim endokrinološkim i/ili neendokrinološkim oboljenjima.
UZROK
Uzrok nastanka Hashimotovog tireoiditisa su autoantitela koja u tireoidnoj žlezdi dovode do specifične imunološke-zapaljenske reakcije koja za posledicu ima oštećenje sopstvenog tkiva i manifestacije ovog oboljenja. To su najčešće antitela na tireoidnu peroksidazu (TPO) ili antitireoglobulinska. Uzrok koji dovodi do produkcije autoantitela je nedovoljno jasan. Zna se da imaju uticaja genetski faktori, da se viđa u većeg broja članova iste porodice, kao i da su „okidači“ faktori spoljašnje sredine, kao što su stepen izloženosti jodu, virusi, stres itd.
KLINIČKA SLIKA
Postoji više oblika manifestacije Hashimotovog tireoiditisa, a u praksi se najčešće opisuje autoimuni tireoiditis sa strumom i hipotireoidizmom i oblik sa strumom i hipertireoidizmom, što znači da se može javiti i povećana i smanjena funkcija štitaste žlezde.Najčešće definitivni ishod je trajna hipotireoza. Samo ispoljavanje ovog oboljenja je veoma sporo, često neprimetno, počinje blagim uvećanjem štitaste žlezde koje se obično otkriva slučajno u rutinskom pregledu. Vrlo retko se žale na bol ili neku nelagodnost u vratnoj regiji.
Dijagnoza se postavlja utvrđivanjem povišenog titra antitireoidnih antitela, (TPO i antitireoglobulinskih), karakterističnom ultrazvučnom slikom, a u slučaju velike strume nekada je potrebna i aspiraciona punkcija tankom iglom i citološka analiza. Uvek je neophodna i procena funkcionog stanja štitaste žlezde: T4, T3, TSH.
LEČENJE
Dok je funkcija žlezde u normali obično terapija nije potrebna. U slučaju poremećaja funkcije žlezde daje se karakteristična terapija za hipertireoidizam i hipotireoidizam. Hirurško lečenje dolazi u obzir samo u slučaju uvećanja žlezde i pojave čvorova-nodusa koji su često suspektni na tumor. Ukoliko je titar antitela visok preporučuju se tbl. Selena u dnevnoj dozi od 200 microg. Ova terapije se obično sprovodi u mladih žena često u prekoncepcijskoj pripremi.
Prognoza bolesti je dobra, ali se radi o hroničnom oboljenju za koje je neophodna doživotna kontrola i lečenje.