Piše: dr Tijana Ičin, endokrinolog
U našoj zemlji oko 6 odsto ljudi boluje od šećerne bolesti. Tip 1 se sreće u oko 10 odsto obolelih, dok je tip 2 mnogo češći i nalazi se u 90 odsto, a od toga je čak 40 – 60 odsto nedijagnostikovano. Dugotrajno povišen nivo šećera u krvi (glukoze) uzrokuje oštećenja ćelija, u prvom redu malih i velikih krvnih sudova. Usled toga dolazi do oštećenja funkcije važnih organa. Najćešće su zahvaćeni oči, srce, bubrezi, mozak.
Zbog blagih simtopma, za dijabetes se često kaže da je tihi ubica.
KAKO SE PRAVILNO MERI ŠEĆER U KRVI
Samokontrolom se obično meri šećer pre uzimanja bilo kakve hrane ili lekova, 2 sata posle jela i posle terapije i 15 minuta nakon fizičke aktivnosti (da bi se proverilo kako terapija i fizička aktivnost utiču na nivo šećera u krvi). Preporuke su da nivo šećera «našte» bude oko 6, a da nakon obroka bude oko 7,5, a maksimalno do 9 mmol/l. Sve vrednosti se beleže u svesku samokontrole i na kontrolnom pregledu se prikazuju lekaru.
Normalno se šećer ne izlučuje mokraćom, a nalazi se u mokraći samo kada je njegova vrednost preko 10 mol/l, što znači da nam stepen prisustva šećera u mokraći ukazuje na stepen njegove povišenosti u krvi.
KOJI SU TIPOVI ŠEĆERNE BOLESTI?
TIP 1 – karakteriše se naglim nastankom. Pretežno se javlja kod mladih, do 35. godine i u ranom dečijem uzrastu. U ovom obliku u momentu dijagnoze čak 90 odsto ćelija pankreasa, koje luče insulin, su oštećene te je od samog početka neophodna insulinska terapija.
TIP 2 – javlja se češće u starijoj životnoj dobi. U njegovom nastanku učestvuju različiti faktori spoljašne sredine i nasleđe, odnosno genetski faktori. U oko 80 odsto slučajeva radi se o gojaznim osobama, osobama sklonim nepravilnoj ishrani i čestom sedenju. Ispoljavanje ovog tipa dijabetesa je postepeno i može da traje godinama, sa blagim ili nikakvom simptomima. Zbog ovakvog toka često se dešava da u momentu dijagnoze već postoje komplikacije šećerne bolesti, te se i kaže da je dijabetes «tihi ubica».
KAKO PREPOZNATI ŠEĆERNU BOLEST
Osnovni znaci povišenog šećera mogu biti učestalo i povećano mokrenje, pojačan osećaj žeđi i povećan apetit uz malaksalost i mršavljenje. Ukoliko se pacijentu ne odredi terapija na vreme javljaju se i znaci pogoršanja, muka, gađenje, povraćanje, dehidratacija.
KAKO SE POSTIŽE DOBRA REGULACIJA ŠEĆERA U KRVI
Osnovna terapija šećerne bolesti je pravilna ishrana i svakodnevna fizička aktivnost i treba je sprovoditi celog života.
Pravilna ishrana podrazumeva redovne obroke i užine koji su izbalansirani tako da se teži postizanju idealne telesne mase. Od toga su tri glavna obroka (doručak, ručak i večera) i dve užine, eventualno i užina pred spavanje. Količina hrane po obrocima mora biti ravnomerno raspoređena. Pravilan raspored i veličina obroka obezbediće kontrolu osećaja gladi i sprečiće prekomerno uzimanje hrane tokom glavnog obroka. U ishrani bolesnika sa šećernom bolešću zabranjeno je unošenje prostih šećera (koncentrovanih ugljenih hidrata).
Fizičku aktivnost sprovoditi redovno, po mogućstvu svakodnevno u trajanju od najmanje 30 minuta. Ne morate da se učlanite u teretanu i dižete tegove ili da kupujete skupe mašine za vežbanje. Odaberite onu vrstu fizičke aktivnosti koja Vama prija – šetnja, trčanje, vožnja bicikla, plivanje ili timski sportovi.
Kod nekih ljudi je moguće nivo šećera u krvi održavati u željenim granicama pravilnom ishranom i fizičkom aktivnošću, dok je kod nekih ipak potrebna primena lekova i/ili insulina .
INSULINSKA TERAPIJA
Insulinska terapija se prilagođava svakoj osobi, individualno. To zavisi od: tipa šećerne bolesti, kako je šećerna bolest regulisana, mogućnosti i spremnosti da se osoba obuči za davanje insulina, životnog stila, mogućnosti da se sprovodi samokontrola šećera, uzrasta. Za pravilan način lečenja veoma je važan dogovor između lekara i pacijenta, i što je još važnije spremnost obolelog od šećerne bolesti da sarađuje tokom lečenja.
S obzirom da je insulin po hemijskom sastavu belančevina neophodno ga je ubrizgati potkožno. Primenom preko usta, insulin bi se potpuno razgradio u crevima, delovanjem sokova za varenje. Cilj terapije insulinom je nadoknada oštećenog i/ili nedovoljnog delovanja insulina u organizmu. U te svrhe na raspolaganju su različite vrste insulina.
Postoji više načina (režima) primene insulina, odnosno, koliko puta i kada se koji insulin ubrizgava:
Kod tipa 1 šećerne bolesti primenjuju se 4-5 dnevnih doza insulina, tj tri doze kratkodelujućeg insulina i 1-2 doze bazalnog insulina. Drugi tip intenzivirane insulinske terapije je lečenje insulinskom pumpom.
Najčešće se kod osoba sa tipom 2 šećerne bolesti uvodi bazalni insulin u kombinaciji sa tabletama za lečenje šećerne bolesti. Osobe sa tipom 2 šećerne bolesti primenjuju, po pravilu režim sa jednom ili dve doze insulina.
Pročitajte više o TERAPIJI TIPA 2 ŠEĆERNE BOLESTI
Čuvanje insulina
Iako je insulin relativno stabilan hormon, veoma je važno pravilno čuvanje kako bi se sačuvalo njegovo potpuno delovanje. Insulin se čuva u frižideru ili na nekom drugom hladnom mestu, između +2°C i +8°C, ali se ne sme zamrzavati. Ne koristite insulin koji ste greškom zamrzli! Ne izlažite insulin suncu ili drugim izvorima toplote.
Insulin koji trenutno koristite u vašem penkalu za insulin, može se držati na sobnoj temperaturi.