Piše: dr Tijana Ičin, endokrinolog
Osnovni cilj terapije šećerne bolesti tipa 2 je postizanje i održavanje optimalnih vrednosti šećera u krvi (glikemije), čime se postiže i optimalna regulacija šećerne bolesti. Adekvatnom terapijom i postizanjem optimalnih vrednosti glikemije smanjuje se učestalost akutnih i hroničnih komplikacija šećerne bolesti, uz očuvanje kvaliteta života i radne sposobnosti.
Dobra regulacija šećera u krvi je važna iz dva razloga:
1. Obezbeđuje se stalni izvor energije.
Šećer u krvi obezbeđuje energiju neophodnu za disanje, razmišljanje, kretanje i uopšte za sve procese koji se odigravaju u organizmu. Ako šećera nema ili on ne može da uđe u ćelije aktiviraju se drugi izvori energije koji oštećuju organizam.
2. Sprečava se štetno delovanje povišene vrednosti šećera u krvi na organizam.
Dugotrajno povišen nivo šećera u krvi (glukoze) uzrokuje oštećenja ćelija, u prvom redu malih i velikih krvnih sudova. Usled toga dolazi do oštećenja funkcije važnih organa. Najćešće su zahvaćeni oči, srce, bubrezi, mozak. Postupanjem u skladu sa preporukoama za lečenje šećerne bolesti moguće je glukozu održavati u granicama normale i time izbeći ili smanjiti mogućnost daljeg oštećenja organa i čitavog organizma.
Dobra kontrola šećera u krvi se može postići na nekoliko načina. Ono što je prva stvar koja se mora uvesti kao terapija šećerne bolesti i treba je sprovoditi celog života je pravilna ishrana i svakodnevna fizička aktivnost. Osim ove terapije u obzir dolazi i primena lekova (medikamenata) i/ili insulina u kombinaciji sa pravilnom ishranom i fizičkom aktivnošću. Kod nekih ljudi je moguće nivo šećera u krvi održavati u željenim granicama pomoću pravilne ishrane i fizičke aktivnosti.
PRAVILNA ISHRANA
Pravilna ishrana podrazumeva redovne obroke i užine kojisu izbalansirani tako da se teži postizanju idealne telesne mase. Od toga su tri glavna obroka (doručak, ručak i večera) i dve užine, eventualno i užina pred spavanje. Količina hrane po obrocima mora biti ravnomerno raspoređena. Pravilan raspored i veličina obroka obezbediće kontrolu osećaja gladi i sprečiće prekomerno uzimanje hrane tokom glavnog obroka.
U ishrani bolesnika sa šećernom bolesti zabranjeno je unošenje prostih šećera (koncentrovanih ugljenih hidrata).
FIZIČKA AKTIVNOST
Fizičku aktivnost sprovoditi redovno, po mogućstvu svakodnevno u trajanju od najmanje 30 minuta. Ne morate da se učlanite u teretanu i dižete tegove ili da kupujete skupe mašine za vežbanje. Odaberite onu vrstu fizičke aktivnosti koja Vama prija – šetnja, trčanje, vožnja bicikla, plivanje ili timski sportovi.
TERAPIJA LEKOVIMA
Terapija šećerne bolesti lekovima
Medikamentska terapija se započinje kada ishrana i fizička aktivnost nisu dovoljne da održe poželjne vrednosti šećera u krvi. Ta terapija može biti jedan ili kombinacija više različitih lekova, jer svaki od njih funkcioniše na drugi način.
Bigvanidi
Bigvanidi sa svojim predstavnikom metforminom na prvom mestu smanjuju stvaranje šećera u jetri, smanjuju preuzimanje šećera u crevima i povećavaju osetljivost ćelija na insulin (insulinsku senzitivnost). Ovi lekovi uzimaju se posle obroka.
Preparati sulfonilureje povećavaju lučenje insulina iz pankreasa koje zavisi od koncentracije šećera. Kod osoba koji uzimaju ove preparate može se javiti hipoglikemija. Ovi lekovi uzimaju se pre obroka.
Glinidi
Glinidi povećavaju sekreciju insulina iz beta ćelija pankreasa, ali imaju kraće dejstvo zbog čega su dobri u tretiranju visokog nivoa šećera u krvi posle obroka (postprandijalna glikemija). Kod osoba koji uzimaju ove preparate može se javiti hipoglikemija. Uzimaju se pre obroka.
Inhibitori Alfa
Inhibitori Alfa – glukozidaze odlažu preuzimanje šećera iz želuca i creva u toku varenja i snižavaju vrednosti šećera u krvi posle obroka. Uzimaju se sa prvim zalogajem obroka.
Tiazolidindioni
Tiazolidindioni (glitazoni) povećavaju insulinsku senzitivnost u jetri, mišićima i masnom tkivu, a takođe i smanjuju stvaranje šećera u jetri. Tako utiču na efikasnije korišćenje šećera od strane ćelija jetre i ostalih delova tela – povećavaju osetljivost ćelija na delovanje insulina. Uzimaju se nezavisno od obroka.
Inhibitori DDP-4
Inhibitori DDP-4 (dipeptidil peptidaze 4) su lekovi koji deluju tako što sprečavaju enzim DPP-4 da razgradi inkretine. Inkretini su supstance koje povećavaju sekreciju insulina iz pankreasa nakon jela, pre nego što nivo šećera u krvi poraste. Sprečavanjem razgradnje inkretina postiže se njihovo duže delovanje što dovodi do snižavanja šećera u krvi. Uzimaju se nezavisno od obroka.
SGLT2
SGLT2 inhibitori su lekovi koji se vežu na takozvane SGLT2 proteine u kanalićima bubrega i uzrokuju povećanje lučenja šećera u mokraći čime doprinose snižavanju šećera u krvi. Uzimaju se nezavisno od obroka.
GLP-1
Glukagonu sličan protein 1 (GLP-1) spada u grupu inkretina. Davanje GLP-1 lekova podrazumeva primenu potkožnih injekcija nalik insulinskim ali ovi lekovi ne spadaju u insuline. Davanjem inkretina poboljšava se lučenje insulina iz ćelija pankreasa, usporava se propadanje ćelija pankreasa, smanjuje se osećaj gladi i produžava osećaj sitosti jer se hrana sporije prazni iz želuca. Uzimaju se nezavisno od obroka.
Kod osoba sa šećernom bolesti tip 2 koje su na terapiji tabletama ili sa GLP-1, tokom vremena, može se stvoriti potreba za insulinom – bilo kao kombinacija sa tabletama, bilo kao jedina terapija.
S obzirom da je insulin po hemijskom sastavu belančevina neophodno ga je ubrizgati potkožno. Primenom preko usta, insulin bi se potpuno razgradio u crevima, delovanjem sokova za varenje. Cilj terapije insulinom je nadoknada oštećenog i/ili nedovoljnog delovanja insulina u organizmu. U te svrhe na raspolaganju su različite vrste insulina.
VRSTE INSULINA
Vrste insulina
Danas nam je dostupno pet vrsta insulina: „regular“ insulin, NPH insulin (Neutral Protamine Hagedorn), rapidno delujući insulinski analozi, bazalni analozi i premikovani insulini.
„Regular“ insulini su kratkodelujući humani insulini koji služe da pokriju skokove šećera posle obroka. Počinju da deluju oko 30-60 minuta posle davanja, zbog čega se i daju 30 minuta pre obroka.
Nasuprot njima NPH insulini su insulini srednje dugog dejstva koji se koriste da bi imitirali bazalnu insulinsku sekreciju pankreasa tokom dana. NPH insulini počinju da deluju oko sat i po nakon ubrizgavanja i deluju 20 do 24 sata.
Insulinski analozi su slični humanim insulinima ali su im promenjene određene aminokiseline da bi se postigle željene osobine dejstva. Rapidno delujući analozi se resorbuju brže nego „regular“ insulini i zato brže postižu svoj efekat, već nakon 15 minuta. Zbog svog brzog delovanja daju se neposredno pre obroka a u nekim slučajevima i za vreme ili odmah posle obroka.
Kao i NPH insulini, bazalni insulinski analozi imitiraju bazalnu insulinsku sekreciju pankreasa tokom dužeg vremenskog perioda, međutim imaju nešto stabilnije oslobađanje što rezultira sa manjim dobijanjem u telesnoj masi i manjim brojem noćnih hipoglikemija.
Na kraju, premiksovani insulini su prethodno pripravljene kombinacije insulina brzog dejstva i bazalnog insulina i mogu se sastojati od humanih insulina ili insulinskih analoga. Počinju da deluju pola sata nakon ubrizgavanja, a dejstvo traje do 24 sata.
Izbor preparata insulina obavlja lekar na osnovu uvida u dosadašnje lečenje i celokupnu medicinsku istoriju. Lečenje se po pravilu započinje humanim insulinima, a u slučaju neuspeha terapije ovom vrstom insulina mogu se primeniti insulinski analozi.
UBRIZGAVANJE INSULINA
Postoji više načina (režima) primene insulina, odnosno, koliko puta i kada se koji insulin ubrizgava:
Osobe sa tipom 1 šećerne bolesti primenjuju, po pravilu režim intenzivirane konvencionalne insulinske terapije (IKIT) sa 4-5 dnevnih doza insulina, to jest tri doze kratkodelujućeg insulina i 1-2 doze bazallnog insulina. Drugi tip intenzivirane insulinske terapije je lečenje insulinskom pumpom. Ovi režimi insulinske terapije mogu se nekada koristiti i u lečenju tipa 2 šećerne bolesti.
Najčešće se kod osoba sa tipom 2 šećerne bolesti uvodi bazalni insulin u kombinaciji sa tabletama za lečenje šećerne bolesti ili GLP-1. Osobe sa tipom 2 šećerne bolesti primenjuju, po pravilu režim sa jednom ili dve doze insulina.
Insulinska terapija se prilagođava svakoj osobi, individualno. To zavisi od: tipa šećerne bolesti, kako je šećerna bolest regulisana, mogućnosti i spremnosti da se osoba obuči za davanje insulina, životnog stila, mogućnosti da se sprovodi samokontrola šećera, uzrasta. Za pravilan način lečenja veoma je važan dogovor između lekara i pacijenta, i što je još važnije spremnost obolelog od šećerne bolesti da sarađuje tokom lečenja.
ČUVANJE INSULINA
Iako je insulin relativno stabilan hormon, veoma je važno pravilno čuvanje kako bi se sačuvalo njegovo potpuno delovanje. Insulin se čuva u frižideru ili na nekom drugom hladnom mestu, između +2°C i +8°C, ali se ne sme zamrzavati. Ne koristite insulin koji ste greškom zamrzli! Ne izlažite insulin suncu ili drugim izvorima toplote.
Insulin koji trenutno koristite u vašem penkalu za insulin, može se držati na sobnoj temperaturi.