Šećerna bolest (Diabetes mellitus)

//Šećerna bolest (Diabetes mellitus)

Šećerna bolest (Diabetes mellitus)

2013-04-15T20:48:58+01:00

diabetes
 
Epidemiologija: oko 300 miliona ljudi u svetu boluje od šećerne bolesti, danas se smatra da ima razmere pandemije. U našoj zemlji oko 6% ljudi boluje od ove bolesti.
Klinički razlikuju se 2 osnovna oblika: tip 1 ili insulinozavisni i tip 2 ili insulinonezavisni. Tip 1 se sreće u oko 10% obolelih, dok je tip 2 mnogo češći i nalazi se u 90%, a od toga je čak 40 – 60% ne dijagnostikovano.
 
TIP 1 ŠEĆERNE BOLESTI ILI INSULINOZAVISAN karakteriše se naglim nastankom. Pretežno se javlja u mlađih, do 35 g, a i u ranom dečijem uzrastu. U ovom obliku u momentu dijagnoze čak 90% ćelija pankreasa koje luče insulin su oštećene te je od samog početka neophodna insulinska terapija.
TIP 2 ŠEČERNE BOLESTI ILI INSULINONEZAVISAN javlja se češće u starijoj životnoj dobi. U njegovom nastanku različiti faktori učestvuju među kojima su faktori spoljašne sredine i nasleđe, odnosno genetski faktori. U oko 80% slaučajeva radi se o gojaznim osobama, a pored gojaznosti, genetskih faktora doprinoseći faktor je smanjena pokretljivost odnosno sedenterni način života i rada i nepravilna ishrana. Ispoljavanje ovog tipa dijabetesa je vrlo postepeno kroz dugi niz godina sa blagom ili nikakvom simptomatologijom. Zbog ovakvog toka često se dešava da u momentu dijagnoze već ima komplikacije šećerne bolesti, te se često i kaže “ da je dijabetes tihi ubica“.
KLINIČKI ZNACI BOLESTI
Osnovni znaci povišenog šećera su u okviru tzv melitusnog sindroma: poliuruija (učestalo i povećano mokrenje), polidipsija (povećano žeđanje) i polifagija, povećani unos hrane uz malaksalost i mršavljenje. Ukoliko se pacijent ne javi lekaru i ne uvede terapija javljaju se i znaci pogoršanja, muka, gađenje, povraćanje, dehidratacija.
 
DIJAGNOZA
Relativno je jednosnovna na osnovu merenja šećera u krvi i u mokraći.
Šećer u krvi našte preko 7 mmol/l i u bilo kom periodu dana /posle jela/ ukoliko prelazi 11 mmol/l dokaz je da se radi o dijabetesu.
Šećer u mokraći normalno se ne nalazi, a kada je pozitivan znak je da je nivo u krvi preko 11 mmol/l.
U graničnim slučajevima posebno tip 2 šećerne bolesti nekada se radi test opetrećenja OGTT, vrednost šećera u drugom satu preko 11 znak je klinički manifestne šećerne bolesti.
 
LEČENJE ŠEĆERNE BOLESTI
Preporuka za ishranu je osnova lečenja za sve oblike dijabetesa. Osnova dijete je zabrana unosa koncentrovanih slatkiša, a ostale vrste namirnica određuju se prema stepenu uhranjenosti i fizičke aktivosti.
U tipu 2 dijabetesa u početku se daju tablete, koje se svrstavaju u 2 grupe: SULFONILUREJE, lekovi koji stimulišu izlučivanje sopstvenog insulina u bolesnika dok ga on ima i BIGVANIDI, lekovi koji pomažu delovanje insulina na periferiji, na nivou receptora i povećavaju osetljivost receptora za insulin. Ova terapija je dovoljna za početno lečenje, najčešće prvih desetak godina, a kada se rezerve insulina potroše neohodno je prevođenje na insulin.
U tipu 1 dijabetesa od početka je neophodna primena insulina i svaka druga terapija je neodgovarajuća.Vrsta, oblik insulina i način aplikacije se individualno određuje.
Terapija je dobra ukoliko je šećer u mokraći negativan, a u krvi našte oko 7, a 2 h posle jela da ne prelazi 11mmol/l, a Hemoglobin A1c do 7.
KOMLIKACIJE ŠEĆERNE BOLESTI
Dele se na akutne ili metaboličke i hronične. Akutne komplikacije sa pravovremenom lekarskom intervencijom mogu izlečiti bez posledica, a hronične dovode do ireverzibilnih promena na različitim organima i najčešće do invalidnosti obolelih.
AKUTNE KOMPLIKACIJE: najčešće se javlja DIJABETESNA KETOACIDOZA nastaje zbog pogoršanja metaboličke regulacije u slučaju neke druge bolesti ili infekcije kada se potrebe za insulinom povećaju ili zbog grešaka i ishrani ili terapiji. Manifestuje se svim prethodno navedenim simptomima, posebno dolazi do teške dehidratacije kada je neophodna infuziona terapija u bolničkim uslovima.
 
HORNIČNE KOMPLIKACIJE: radi se o promenama na krvim sudovima i na osnovu toga koji su zahvaćeni deli se na MIKROANGIPATIJE I MAKRTOANGIOPATIJE.
MIKROANGIPOATIJE: nefropatija (promene na krvim sudovima bubrega), retinopatija, promene na krvim sudovima očnog dna i polineuropatija, promene na krvnim sudovima nervih vlakana.
Nefropatija dovodi do trajnog ošećenja funkcije bubrega, od slabljenja funkcije do potpunog zatajivanja i hemodijalize.
Retinopatija dovodi do trajnih promena na očnom dnu koje mogu da oštete vid bolesnika sve do slepila.
Polineuropatija dovodi do ošćenja svih perifernih nerava i ispoljava se različitim senzacijama, trnjanja, grčeva, bolova u ekstremitetima, ili oštećenja nervnih vlakana unutrašnjih organa koje dovode do niza oštećenja u funkciji tih organa.
MAKROANGIPOPATIJE: predstavljaju takođe promene na većim krvim sudovima (praktično radi se o ubrzanom procesu ateroskleroze) i najčešće se klinički manifestuju u vidu infarkta srcra ili mozga /šloga/ ili na velikim krvnim sudovima ekstremiteta, što se klinički manisfestuje pojavom gangrena.
 
PREVENCIJA KOMPLIKACIJA
Sastoji se u redovnom lečenju i kontrolama.
SAMOKONTROLE: su neizbežan i obavezan tip lečenja, podrazumeva obuku bolesnika o samostalnom određivanju šećera u mokraći, test trakama, kao i uz pomoć malih aparatića za samostalno merenje šećera u krvi i uz pomoć svog lekara učestvovanje u određivanju doze leka.